Prvostepeni sud je dao uverljive razloge za odluku o naknadi nematerijalne štete.
Međutim, ovaj sud smatra da visina naknade nije u skladu sa datim razlozima.
S obzirom na težinu povrede, značaj povređenog dobra, upornost tuženog u narušavanju autorskog prava tužioca, trajanje stanja povrede tih prava, i ignorisanje ranijih pravnosnažnih presuda, Vrhovni sud nalazi da pun iznos tražene naknade nematerijalne štete odgovara vrsti te naknade i stepenu narušavanja psihičke, odnosno emocionalne ravnoteže tužioca izazvanim ponašanjem tuženog.
Zato je, na osnovu člana 95. Zakona o autorskom pravu i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da tužiocu isplati svih 35,000.000. dinara, sa pripadajućom kamatom.