„Prema članu 16. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa suvlasnici sporazumno određuju način deobe stvari, a u slučaju da se ne može postići sporazum o tome odlučuje sud. Fizičkoj deobi sud će pristupiti onda kada je takva deoba moguća, a to u odsustvu sporazuma zajedničara znači da svakom od njih na ime udela pripadne u svojinu realni – fizički deo stvari srazmerno suvlasničkom delu. U konkretnom slučaju predmet deobe je stambena zgrada sa pomoćnim objektima sa preko 20 suvlasnika koji imaju različite suvlasničke udele.Iz stanja u spisima nesumnjivo proizlazi da je potpuno razvrgnuće suvlasničke zajednice fizičkom deobom, što je krajnji cilj ovog postupka, između svih zajedničara nemoguće. U takvoj situaciji sudovi nisu mogli vršiti fizičku deobu ostavljajući i dalje u suvlasničkoj zajednici pretežni broj suvlasnika – protivnika predlagača – na pojedinim delovima predmeta deobe bez njihove saglasnosti jer se time ne razrešavaju suvlasnički odnosi zajedničara, a postoji i neizvesnost o tome da li se takvom deobom znatno ne umanji vrednost nepokretnosti koja je predmet deobe.Sud bi u ovakvom slučaju eventualno mogao odrediti da nepokretnost koja je predmet deobe pripadne jednom ili nekolicini zajedničara koji zajednički i sporazumno tu nepokretnost drže s tim da se drugim suvlasnicima nadoknadi protivvrednost. No, takav način deobe predlagači u svom predlogu nisu ni predložili.Konačno predmet deobe nije moglo biti gradsko građevinsko zemljište, koju deobu su sudovi faktički izvršili uračunavanjem vrednosti građevinskog zemljišta u deo pojedinih suvlasnika“.