Predmet spora u ovoj pravnoj stvari predstavlja zahtev tužioca kao naslednika za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji je pok. N.T. zaključila dana 13. februara 1985. godine sa Revidentima (kao davaocima izdržavanja) kao i zahtev da se imovina koja je predmet spomenutog ugovora unese u ostavinsku imovinu pok. N.T.
Valja naglasiti da tužiocima (kao naslednicima primaoca izdržavanja) pripada pravo zahtevati raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, koji predstavlja imovinsko pravo i kao takvo prelazi na naslednike.
Naime, kad je primalac izdržavanja za života imao pravo da traži raskid ugovora radi toga što druga strana ne izvršava svoju obavezu onda i njegovi Naslednici mogu po toj osnovi tražiti raskid ugovora, a upravo takvo pravno stanovište su i niži sudovi zauzeli.
Kod toga po mišljenju ovog revizijskog suda nisu relevantni za krajnji ishod spora oni revizijski navodi u kojima se pokušava ukazati, da zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju nije sklopljen u skladu s odredbom čl. 122. Zakona o nasleđivanju ("Sl. l.
SFRJ" br. 42/65, 44/65. i 47/65. i "NN" br. 52/71. i 47/78.-dalje ZN), jer je u pitanju ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen prema pravnim pravilima imovinskog prava pa da prema tome tužiocima ne pripada pravo zahtevati raskid tog ugovora pozivom na pretpostavke predviđene u čl. 125. ZN.
Takvo shvatanje revidenta ne može se prihvatiti kao pravilno jer se po mišljenju ovog suda raskid ugovora o doživotnom izdržavanju sklopljenog u skladu sa pravnim pravilima (a ne prema čl. 122. ZN) može zahtevati pod onim istim pretpostavkama koje u pogledu raskida predviđa odredba čl. 125. ZN, a to znači i iz onog razloga na kojem Tužioci temelje svoj zahtev.