Sudovi su naime utvrdili da je tužilac u 1985. godini bio (nastavio biti) zakupoprimac predmetnog zemljišta i da ga je tuženi sprečio u njegovoj potpunoj obradi i žetvi (neke radove je obavio tužilac ili po njegovom nalogu druge osobe, a neke tužilac), prodavši prinos (soje) na svoje ime i u svoju korist.
Suprotno revizijskoj tvrdnji tuženog da bi tužilac eventualno imao pravo samo na naknadu u visini zakupnine za zemljište, valja reći da i po mišljenju ovog suda, zakupoprimcu koji krivicom trećeg lica nije mogao koristiti zakupljenu nepokretnost imao pravo na naknadu štete u visini dobiti koju bi po redovnom toku stvari, a po odbitku troškova, mogao ostvariti.