Štampa Verzija za štampu

Da bi se smatralo da je nepokretnost napuštena, potrebno je da vlasnik na nesumljiv način izrazi da ne želi više da je poseduje

Osnov: Zakon o obligacionim odnosima Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa
Vrsta: Sudska praksa
Sud: Врховни суд Србије   Datum: 1996-02-11 Broj: Rev.2031/87
Abstrakt:

Tužilac naširoko obrazlaže svoj stav o savesnosti svoje državine, ali pri tome zanemaruje osnovno pravilo prema kojem je posed savestan ako posednik ne zna ili ne može znati da stvar koju poseduje nije njegova (čl. 72. tač. 2. Zakona o osnovnim imovinskopravnim odnosima "Sl. l.

SFRJ" br. 6/80), a zanemaruje i činjenice koje su u postupku utvrđene.

Tako je utvrđeno da su tužilac i tužena A. P. brat i sestra, da je deoba (nepokretnosti) u njihovoj porodici provedena 1955. i da je u toj deobi tuženoj pripala predmetna nepokretnosti, da je ova tužena u to vreme bila maloletna a porodičnu kuću (i domaćinstvo svoje majke i tuženog) napustila 1957. godine i od tada nikada nije od tužioca zatražila predaju poseda sporne nepokretnosti.

Tužilac je koristi i za nju snosi društvene (poreske) obaveze.

Svoju tezu o savesnosti svoga poseda tužilac zapravo gradi (jer on vrlo dobro zna da je nepokretnosti u deobi pripala njegovoj sestri tuženoj A. SP.) na tvrdnji da se je njegova sestra u toj meri nezainteresovana za ovu nepokretnost (tvrđenje da mu je nepokretnost poklonila sudovi nisu prihvatili) da se može zapravo tvrditi i o njenom napuštanju.

Međutim, sve kada bi to i bilo tačno, pravilno je da napuštena nepokretnosti prelazi u društveno vlasništvo ali ovde napuštanja nema, jer se za napuštanje traži da vlasnik nepokretnosti na nesumljiv način izrazi da je ne želi više posedovati, a to ovde nije slučaj.

Deskriptori: ZOO012 Savesnost i poštenje; Načelo savesnosti i poštenja